| Chapter 5 |
1 | Tobija odgovori ocu: "Oče moj, učinit ću sve što si mi naredio.
|
2 | Samo, kako ću preuzeti novac kad ne znam onoga u koga je pohranjen."
|
3 | Onda mu otac dade zadužnicu i reče: "Potraži čovjeka koji će ići s tobom, a ja ću ga nagraditi. Idi, dakle, i podigni novac."
|
4 | Tobija ode da potraži takva čovjeka i nađe Rafaela. Tobija nije znao da je to anđeo Božji.
|
5 | I upita ga: "Bi li htio sa mnom u Rages Medijski? Znaš li put onamo?"
|
6 | Anđeo mu odvrati: "Bih. Poći ću s tobom. Znam put, bijah već gost našega brata Gabaela."
|
7 | Tobija mu reče: "Počekaj da javim ocu."
|
8 | Anđeo mu kaza: "Idi i ne zadržavaj se."
|
9 | Onda Tobija ode ocu te mu reče: "Evo, našao sam onoga koji će ići sa mnom." A otac će mu: "Dovedi ga meni da čujem kojemu plemenu pripada i je li pouzdan da ti bude pratilac."
|
10 | Tobija ga zovnu, pa kad on uđe, zagrliše se.
|
11 | Onda ga Tobit upita: "Brate, kojemu rodu i kojoj obitelji pripadaš? Kaži mi!"
|
12 | On mu odgovori: "Tražiš li rod i obitelj ili nekoga koji će za nagradu pratiti tvoga sina?" Tobit će mu na to: "Brate, hoću da znam koji su ti preci i kako se zoveš."
|
13 | A on će: "Ja sam Azarja, sin Ananije, najstarijeg od tvoje braće."
|
14 | Tobit mu kaza: "Dobro mi došao! I ne ljuti se na me zato što sam htio doznati za tvoj rod i za tvoje ime. Ti si dakle moj brat iz ugledna i plemenita roda. Poznavao sam dobro i Ananiju i Jatana, sinove velikog Semeja, kad smo išli zajedno u Jeruzalem da se poklonimo i prikažemo prvine i desetine plodina. Oni nisu nikada zašli na stranputicu. Braća su ti ljudi valjani. Pripadaš plemenitu rodu.
|
15 | Ali mi kaži kakvu ću ti nagradu dati: jednu drahmu na dan i sve što je potrebno tebi i mome sinu.
|
16 | I još ću ti dodati nešto povrh plaće kad se vratite živi i zdravi."
|
17 | Dogovoriše se tako. A onda kaza Tobiji: "Spremi se i sretan vam put obojici!" Sin spremi sve za put. I reče mu njegov otac: "Idi s ovim čovjekom, a Bog koji na nebu stoluje udijelio vam sretno putovanje i anđeo njegov pratio vas!"
|
18 | Ali Ana, majka Tobijina, zaplaka i ukori Tobita: "Zašto si dopustio da nam sin ode? Nije li on štap naših ruku kad ulazi i izlazi pred nama?
|
19 | Ne bilo toga novca, smeće je prema našem sinu.
|
20 | Ta ovo što nas je Bog ostavio u životu - dosta nam je."
|
21 | Tobit joj odgovori: "Ne govori tako, sestro. Vratit će se on živ i zdrav i tvoje će ga oči opet ugledati.
|
22 | Ta prati ga dobar anđeo i njegovo će putovanje biti sretno, vratit će se živ i zdrav."
|
23 | Onda ona prestade plakati.
|