Chapter 7

   Onda uđoše u Ekbatanu i pođoše prema kući Raguelovoj. Sara im dođe u susret, pozdravi ih i oni nju pozdraviše, pa ih ona uvede u kuću. 

  Raguel reče Edni, svojoj ženi: "Kako li je ovaj samo nalik na Tobita, moga rođaka!" 

  Raguel ih zapita: "Odakle ste, braćo?" Odgovoriše mu: "Mi pripadamo Naftalijevim sinovima koji su bili prognani u Ninivu." 

  Kaza im on: "Poznajete li Tobita, brata našega?" Oni odgovoriše: "Poznajemo ga." 

  Onda ih upita: "Je li dobro s njime?" Oni odgovoriše: "Živ je i dobro je." Tobija nadoda: "To je moj otac." 

  Nato ga Raguel zagrli, poljubi ga suznih očiju i blagoslovi ga čudeći se: "Ti si dakle sin onoga plemenitog i dobrog čovjeka." Doznavši da je Tobit izgubio vid, ražalosti se i zaplaka. 

  I žena mu Edna i kći Sara zaplakaše i primiše ih spremno. 

  Potom zaklaše ovna i pripremiše jela u izobilju. 

  Tobija kaza Rafaelu: "Brate Azarja, govori o onome o čemu si mi pripovijedao na putu." 

  Anđeo prozbori o tom s Raguelom, a on će Tobiji: "Jedi, pij i budi veseo, jer tebi pripada moja kći. Ipak ti moram otkriti istinu: 

  već bijah svoju kćer dao sedmorici, ali kad joj se približiše, svi noću pomriješe. Ali ti sada budi veseo." 

  Tobija odgovori: "Neću ništa okusiti dok se ne odlučite i ne izvršite što treba." Nato mu Raguel kaza: "Uzmi je od ovoga časa po pravdi: ti si njezin brat i ona pripada tebi. Milosrdni Bog neka vam udijeli sreću." 

  Zatim pozva Saru, svoju kćer; uzevši je za ruku, dade je kao zaručnicu Tobiji govoreći: "Evo, uzmi je prema Mojsijevu zakonu i odvedi je k svome ocu." I blagoslovi ih. 

  Onda pozva Ednu, ženu svoju. Dohvativši list, napisa ugovor i udari pečat. Potom počeše blagovati. 

  Nakon toga pozva Raguel Ednu, ženu svoju, i reče joj: "Sestro, pripremi drugu sobu i uvedi je." 

  Ona uradi kako joj je zapovjedio i uvede je. Kći zaplaka. 

  Vidjevši suze svoje kćeri, kaza joj: "Budi hrabra, kćerko: Gospodar neba i zemlje neka te nagradi milošću za tvoju bol. Budi hrabra, kćerko!"